Ne bojte se, ja sam… To je pozdrav uskrsnulog Isusa kojim je umirio i počastio svoje prestrašene učenike. No je li dopro do sadašnje generacije taj pozdrav koji se tako dugo drži i zaboravu?
Jesmo li mi prvi ”osobođeni” kršćani, bolji od svojih otaca koji su sputani u svom strahu pred Bogom – sucem? Jesmo li prva generacija koja će se izdići iz strahova pradjedova?
Naše nas bojazni i strahovi ne napuštaju, nego nas mijenjaju, pa su nam i potrebni. Oni spadaju u strukturu našeg ponašanja: bolne, ali spasonosne uspomene na ono što je loše učinjeno i na ono što usmrćuje.
Postoji, međutim, i dobar i loš strah. Dobar strah, koji podržava polet našeg života u svojoj prolaznosti i koji upozorava na prepreke koje bi mogle naškoditi. Loš strah, koji koči polet.
Bog se u Kristu Isusu zauzeo za to da nam skrene pozornost na ono čega se stvarno moramo bojati.. ”Ne bojte se onih koji ubijaju tijelo, nego onih koji ubijaju dušu!” Ne bojte se toga da me nađete, nego toga da me ne izgubite. Neće vas usmrtiti moja blizina nego vaše udaljavanje…
To je posve oprečno našem instinktu. Još nismo naučili koga i kako se bojati. A to traje isto toliko dugo, ne slučajno, koliko nam je potrebno učiti da ljubimo.
La vie spirituelle
