Nedavno sam angažirao vrhunskog stolara da mi pomogne u renoviranju stare poljske kućice. Prvi je dan na tom poslu bio za njega zaista mučan: na starom kamionu pukla mu je guma pa je izgubio sat rada, električna pila mu je otkazala, a kad je htio krenuti kući, kamion nije htio upaliti. Dok sam ga vozio kući, bio je ozbiljan i samo je šutio.
Kad smo stigli pred njegovu kuću, pozvao me je da upoznam njegovu obitelj i uputio se prema kući. Prije nego što su se vrata otvorila, na kratko je zastao ispred maloga stabla dodirujući vrhove grana s obje ruke. Tada je na njegovu licu zasjao osmijeh. Zagrlio je svoje troje dječice i poljubio suprugu.
Kad me poslije otpratio do automobila, ponovno smo prošli pored stabla a ja sam gorio od radoznalosti. Upitao sam ga u čemu je ‘tajna’.
„Oh, to je moje ‘stablo briga’”, odgovorio je. „Znam da ne mogu izbjeći probleme na poslu, ali jedno je sigurno, oni ne pripadaju mojoj obitelji, mojoj ženi i djeci. Zato ih svakoga popodneva prije nego što uđem u kuću samo ‘objesim’ na stablo. Ujutro prije posla ponovno ih uzmem…” Na trenutak je zastao, pa nastavio uz smiješak: „Smiješno je, ali kad ujutro dođem, ima ih upola manje nego kad sam ih uvečer ostavio…”
„A on je naše bolesti ponio, naše je boli na se uzeo…” (Iz 53,4)
Autor nepoznat
